Zakon o autorskom i srodnim pravima član 187
(Rešenje Privrednog apelacionog suda, Pkž. 506/2010 od 7.10.2010. godine)
Za postojanje dela privrednog prestupa iz člana 187. stav 1. tačka 1. i stav 2. u vezi člana 20. stav 4. Zakona o autorskom i srodnim pravima u izreci se mora navesti koji program (delo) je u pitanju i ko je nosilac autorskog dela čije se pravo intelektualne svojine štiti od neovlašćenog korišćenja.
Iz obrazloženja:
„Presudom Privrednog suda u B. 1. Pk 139/2010 od 15.06.2010. godine oglašeni su odgovornim okr. pravno lice i okr. Z. P. da su izvršili privredni prestup iz člana 187 stav 1 tač. 1 i stav 2 Zakona o autorskom i srodnim pravima pa im je sud izrekao novčane kazne i to okr. pravnom licu u iznosu od 200.000,00 dinara a okr. Z. P. u iznosu od 10.000,00 dinara, koje novčane kazne su okrivljeni u obavezi da plate, a pravno lice i troškove sudskog paušala u iznosu od 5.000,00 dinara, u roku od 15 dana od dana pravosnažnosti, sve pod pretnjom prinudnog izvršenja.
Blagovremeno izjavljenom žalbom prvostepenu presudu pobijaju okr. pravno lice i okr. Z. P. iz svih zakonskih razloga.
U obrazloženju žalbe ističe se da je prvostepeni sud pogrešno utvrdio činjenično stanje dajući veću dokaznu snagu optužnom predlogu a time je pogrešno primenio materijalno pravo. Sud navodi u obrazloženju da su okrivljeni neovlašćeno umnožili autorsko delo tako što su u memoriju 39 računara smestili programe COREL, MICROSOFT WINDOWS, MICORSOFT OFFICE, NERO, TOTAL COMMANDER, WIN ZIP, ADOBE READER, JAVA, WINAMP, TEAM VIEWER i pustio u rad 8 računara u sedištu preduzeća i 31 računar u svojim objektima širom Srbije. Sud je paušalno, bez ikakvih dokaza, naveo da su navedeni programi instalirani u računarima okrivljenih širom Srbije, a da za takvu tvrdnju nije imao ni jedan dokaz. Inspektor je u kontroli takođe izjavio da nije vršio kontrolu tih računara, nego je zabeležbu napravio, navodno, na osnovu izjave nekog od radnika, pri tome ne navodeći njegovo ime, pa se očigledno radi o proizvoljnoj oceni inspektora kojoj se sud priklonio, bez ikakvih dokaza. Sud takođe nije uzeo u obzir da se okrivljeni bave priređivanjem igara na sreću te da u objektima širom Srbije ima računare koji isključivo služe za prijem uplata i isplata tiketa i praćenje kvota i rezultata mečeva. Radnicima u lokalima ograničen je pristup računarima, a to znači da imaju pristup jedino programu za kucanje tiketa (BET 2004 trenutna verzija 5.0) i programu za gledanje štampanog materijala-liste, dopune, razna obaveštenja koja se šalju putem interneta iz centrale (ADOBE READER). Sve se to radi na WINDOWS HR platformi sa JAVA podrškom. Sud je stoga pogrešno utvrdio činjenično stanje u pogledu računara koji se koriste na uplatnim mestima. Sud je, po stavu žalbe, utvrdio i pogrešno činjenično stanje kada je reč o neovlašćenom korišćenju računara u sedištu preduzeća. Sud je naveo da su okrivljeni navedene programe neovlašćeno instalirali na 8 računara u sedištu preduzeća a da je inspektor u svom zapisniku konstatovao i na ročištu izjavio da je kontrolisao samo jedan računar odnosno da je startovanjem računara utvrdio da su se pojavile ikonice navedenih programa, ali da nije utvrdio i da li su ti programi u funkciji odnosno da li rade ili ne, pa je tako paušalno i bez dokaza utvrdio da su programi instalirani i na preostalih 7 računara koji i nisu bili predmet kontrole.
U žalbi se dalje navodi da su se neki programi navedeni u tužbi koristili, dok su neki apsolutno bili nepotrebni za poslovanje kladionice a takođe neki programi se mogu instalirati ali samo u probnom periodu od 30 dana, što zavisi od proizvođača, a nakon toga perioda, programi su neupotrebljivi, s tim što njegova instalacija može ostati na računaru godinama, sve dok ga vlasnik ili administrator ne obriše. U tužbi nema podataka da li je program “nelegalno“ registrovan ili je samo probni rad u pitanju ili da li program uopšte radi, jer je moguće da je probni rad istekao i da je program samo kao takav bio na računaru. U žalbi se ističe i to da je inspektor popisao instalacije programa koje je našao na jednom računaru u centrali, ali da su se računari na objektima bitno razlikovali od računara u centrali i po svojoj konfiguraciji i po programima koje su koristili. Takođe, i sami računari u centrali su se razlikovali jedan od drugoga. Po stavu žalbe, ni za jedan od programa nije navedena verzija koja ga identifikuje, sem za WINDOWS HR, što znači da nije startovan sam program da bi proverili da li radi ili ne, da li je registrovan ili ne. U žalbi se, na kraju, daju objašnjenja za pojedine programe (COREL, MICORSOFT OFFICE, NERO, TOTAL COMMANDER, ADOBE READER, JAVA, WINAMP, TEAM VIEWER) iz čega bi trebalo da sledi zaključak da je sud pogrešno utvrdio činjenično stanje i pogrešno primenio materijalno pravo.
Žalbom se predlaže da drugostepeni sud ukine ožalbenu presudu i da predmet vrati na ponovno suđenje.
Apelaciono javno tužilaštvo u B. je podneskom Kpž 369/2010 od 22.09 2010. godine predložilo da se uvaži žalba okrivljenih te prvostepena presuda ukine a predmet vrati istom prvostepenom sudu na ponovni postupak i odluku.
Privredni apelacioni sud je razmotrio navode žalbe koje je ispitao u smislu člana 380 ZKP u vezi člana 56 ZOPP-a zajedno sa pobijanom prvostepenom presudom pa je našao da je žalba okrivljenih osnovana.
Izrekom prvostepene presude oglašeni su odgovornim okr. pravno lice i okr. Z. P. da su kritičnom prilikom u svojim poslovnim prostorijama u B. protivno članu 20 stav 4 Zakona o autorskom i srodnim pravima neovlašćeno umnožili autorsko delo tako što su neovlašćeno smestili u memoriju 39 računara programe COREL, MICROSOFT WINDOWS, MICORSOFT OFFICE, NERO, TOTAL COMMANDER, WIN ZIP, ADOBE READER, JAVA, WINAMP, TEAM VIEWER i pustili u rad 8 računara u sedištu preduzeća i 31 računar u svojim objektima širom Srbije, čime su izvršili privredni prestup iz člana 187 stav 1 tač. 1 i stav 2 istog zakona.
Žalbom okrivljenih se osnovano tvrdi da su neki programi koji su potpuno besplatni, kao što su WINAMP i ADOBE READER, našli mesto u izreci optužbe i ožalbene presude u okviru tvrdnje da su neovlašćeno korišćena tuđa autorska dela, iako za korišćenje ovakvih programa (s obzirom na navedenu činjenicu) sva lica imaju potrebno ovlašćenje. S druge strane, ni u izreci optužbe, ni u izreci pobijane prvostepene presude, nije navedeno ko su nosioci autorskog dela odnosno prava intelektualne svojine na programima koji se navode, iako je to nužan elemenat dela koji proizilazi iz odredbe člana 187 stav 1 tač. 1 i stav 2 u vezi sa članom 20 stav 4 Zakona o autorskom i srodnim pravima, bez obzira što je naziv proizvođača unet u naziv programa (MICORSOFT OFFICE ili MICROSOFT WINDOWS). U ponovljenom postupku bi trebalo, po oceni ovog suda kao drugostepenog, i izreku optužbe i izreku presude odrediti tako da sadrži elemente koji su nesumnjivo utvrđeni npr. kada je reč o programu MICROSOFT WINDOWS za koga je nosilac prava intelektualne svojine Kompanija MICROSOFT koji je legalizovan odnosno kupljen po inspekcijskoj kontroli 18.12.2007. godine.
Imajući u vidu navedeno, kako nema drugog načina da se iz izreke pobijane presude izostavi ono što nesumnjivo nije neovlašćeno korišćeno, uvažavajući žalbu okrivljenih u delu u kome se ukazuje na nepravilno utvrđeno činjenično stanje, ovaj sud odlučuje kao u izreci primenom člana 389 ZKP u vezi člana 56 ZOPP-a.“
5 komentara Napišite komentar