Zakon o obligacionim odnosima čl. 17 i 262
(Presuda Privrednog apelacionog suda, Pž. 10236/2011 od 24.4.2012. godine)
Protivno je dobrim poslovnim običajima i načelu savesnosti i poštenja osporavanje zakonskog zastupnika pravnog lica da lice koje je vršilo elektronsku prepisku sa službenog „e-maila“ tog pravnog lica sa memorandumom i svim podacima za to nije imalo ovlašćenje, jer niko ne može trpeti štetu zato što u dobroj veri komunicira sa licem koje je od strane pravnog lica ovlašćeno da koristi službenu internet adresu sa memorandumom privrednog društva, već za štetu mora da odgovara odgovorno pravno lice u kome taj zaposleni radi.
„Prvostepeni sud je pravilno cenio izjavu zakonskog zastupnika tuženog kada istu nije prihvatio. Direktor tuženog je izjavio da niko u njegovoj firmi nije bio ovlašćen da zaključuje ugovore, a da je M. J., koja je učestvovala u prepisci, zaposlena kod tuženog kao poslovni sekretar, ali su podaci dati bez ovlašćenja, jer je kod tuženog postojala jedna elektronska internet adresa, koju su koristili svi zaposleni.
Privredni apelacioni sud nalazi da je ovakav iskaz protivan dobrim poslovnim običajima i načelu savesnosti i poštenja. Kada bi se pružila pravna zaštita ovakvom držanju pravnog lica u pravnom prometu, to bi bio osnov za izuzetno visok stepen zloupotrebe prava i nesigurnosti pravnog prometa koji se odvija putem elektronske komunikacije, koja je u 21. veku jedan od najčešćih načina pregovaranja, slanja ponude i prihvata ponude, kao i slanja faktura, dakle ugovaranja pravnih poslova u velikom obimu, za koje zakon nije izričito propisao neku drugu obaveznu formu za zaključenje ugovora.
Elektronska prepiska je vršena sa službenog „e-maila“ tuženog sa memorandumom i svim podacima tuženog, te je pravilan zaključak prvostepenog suda, da niko ne može trpeti štetu zato što u dobroj veri komunicira sa licem koje je od strane tuženog ovlašćeno kao poslovni sekretar da koristi službenu internet adresu sa memorandumom privrednog društva, već za štetu mora da odgovara odgovorno privredno lice u kome taj zaposleni radi. Takođe, uobičajeno je u obavljanju delatnosti pravnog lica da elektronsku komunikaciju u vezi sa ugovaranjem poslova nikada ne vrši direktor neposredno, već njegov poslovni sekretar ili lice koje obavlja administrativne poslove.
Prvostepeni sud je pravilno zaključio da iz celokupne pisane elektronske dokumentacije proizlazi da su ovde parnične stranke bile u poslovnom odnosu, i to od faze pregovaranja, slanja ponude, prihvata ponude, slanja idejnih rešenja reklama, faktura putem elektronske komunikacije. Nesporno je da su u memorandumu elektronske poruke bili sadržani službeni podaci tuženog preduzeća, što je sud utvrdio uvidom u elektronsku prepisku. Sud je pravilno zaključio da je, u situaciji kada zaposleni – poslovni sekretar u ime preduzeća prihvata ponude, aktivno učestvuje u zaključenju pravnog posla, koristi jedinstveni mail tuženog sa memorandumom preduzeća (što je ovde bez sumnje bio slučaj, jer je M. J., koja je u vreme tuženog u funkciji poslovnog sekretara obavljala komunikaciju sa tužiocem i dostavljala grafička rešenja bilborda, ugovarala količine i popunjavala podatke o tuženom), isti zaposleni morao imati ovlašćenje za ovakvo postupanje.
Pravilan je zaključak prvostepenog suda da je tužilac tokom trajanja poslovnog odnosa u potpunosti ispunio svoju ugovornu obavezu, pošto je tuženom stavio na raspolaganje svoje reklamni pano i na istom izložio bilborde tuženog, na način, u periodu, vremenskim intervalima i na mestima na kojima je to tuženi zahtevao, te je sud mišljenja da je tuženom utuženim računima osnovano fakturisao marketinške – reklamne usluge koje je za tuženog izvršio na osnovu zaključenog poslovnog odnosa, u kome je tuženi vrlo aktivno učestvovao u ovom pravnom poslu. Takođe, u prilog tome da je tuženi sa tužiocem bio u poslovnom odnosu povodom reklamiranja postera sa reklamnim kampanjama stoji i činjenica da je tuženi za izradu tih reklamnih postera, u postupku po prinudnoj naplati po izvršnoj ispravi – presudi po tužbi štamparije, platio dug štampariji koja je štampala postere.
Pravilan je i zaključak prvostepenog suda da je tuženi morao biti upoznat sa činjenicom da mu je tužiočeva usluga reklamiranja fakturisana, pošto nije sporio da je fakture uredno primio. Tuženi se ne može pozivati na činjenicu da mu nije bilo poznato da je posao zaključen, a ukoliko je isti bio zaključen od strane neovlašćenog lica imao je mogućnost da ne odobri fakturisanu uslugu i da fakture blagovremeno reklamira, što nije učinio na zakonom propisan način, putem obaveštavanja u pismenoj formi, koje je mogao poslati tuženom preporučenim pismom, telegramom ili na neki drugi zakonom propisan način.
Prvostepeni sud je, nakon ocene izvedenih dokaza, pravilno odlučio da je osnovan tužbeni zahtev i da je tuženi u obavezi da plati naknadu za zakup bilborda, sve to uz pravilnu primenu materijalnog prava, i to čl. 17. i 262., člana 567. stav 1., člana 600., člana 277. stav 1. i člana 324. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima.“