Kockanje cenzurom

Autori: Kolaborativni kolektiv

U toku vikenda smo saznali da je Uprava za igre na sreću (u daljem tekstu: “Uprava”) svim Internet provajderima u Srbiji (u daljem tekstu: „ISP“) uputila pismo/dopis/obaveštenje/zahtev. Ovim pismom Uprava je ISP-ove:

● informisala da Igre na sreću putem Interneta /sredstava elektronskih komunikacija/ na teritoriji RS mogu se priređivati od strane DLS i lica koja poseduju prethodno pribavljeno odobrenje koje izdaje Uprava (čl. 22 i 97 Zakon o igrama na sreću, Sl. gl. 88/11, “ZIS” ), što je suštinski potpuno nesporno;

● zamolila da izvrše hitnu blokadu pristupa Internet stranicama inostranih priređivača igara na sreću koji nemaju odobrenje Uprave a čiji je spisak dostavljen u prilogu pisma/obaveštenja, što nas je potpuno šokiralo; i

● upozorila da ukoliko ne blokiraju tražene Internet stranice mogu snositi pravne sankcije, pre svega mogu biti odgovorni za krivično delo Neovlašćeno organizovanje igara na sreću (čl. 352 Krivični Zakonik, 85/05, 88/05, 107/05, 72/09 i 111/09, “KZ”).

Ovaj poziv na blokadu sadržaja na Internet je upućen u “pravom trenutku da prođe neprimetno”, uzimajući u obzir da je internet javnost već mobilizovana i vrlo osetljiva na pitanja zadiranja vlasti u “njen” informacioni prostor usled solidarnosti u globalnoj borbi protiv predloga propisa poput SOPA, PIPA i ACTA. Stoga, Internet zajednica se odmah po saznanju za pismo Uprave uzburkala tumačeći ga kao odluku državnog organa koju ISP-ovi moraju poštovati usled čega je na račun same regulative i zakonodavca upućeno dosta teških reči.

U nastavku teksta pokušaćemo da dokažemo da pravna regulativa u Republici Srbiji nije odgovorna za ovaj skandalozan zahtev Uprave već da je u pitanju svojevoljno, protivzakonito i protivustavno ponašanje ovog izvršnog organa. Sa druge strane, iako u nezgodnom položaju, ISP-ovi moraju biti svesni karaktera ovog zahteva uprave te da se oni njemu ne smeju povinovati. U nastavku je detaljno objašnjeno usled čega pismo predstavlja samo pokušaj zastrašivanja pravnim sankcijama koje su em van nadležnosti Uprave em potpuno neprimenjive na ISP-ove.

Šta Uprava može da uradi ISP-ovima?

Najpre moramo napomenuti da je potreba Uprave da sprovede ZIS, u smislu da onemogući inostrane i stimuliše domaće priređivače igara na sreću, a sve u cilju povećanja budžetskih prihoda iz ovog izvora (koji jesu krajnje izdašni i značajni), načelno razumljiva i legitimna.

Ipak mere za kojima je Uprava posegnula (pismo koje poziva na blokadu) smatramo pre svega kratkovidim ali i, što je mnogo važnije, protivustavnim i pravno neosnovanim. Ukratko, Uprava je kroz pisamce, zarad regulisanja tržišta igara na sreću preko sredstava elektronskih komunikacija, pokušala da na mala vrata uvede cenzuru odnosno da reguliše sferu medija i ograniči slobodu informisanja.

Sasvim je jasno da pismo koje je Uprava dostavila ISP-ovima nije pravni akt odnosno ne predstavlja nikakav pravno relevantan dokument. Naime, Uprava ne poseduje nikakva ovlašćenja koja može ispoljiti u odnosu na ISP-ove (nadležnost Uprave: čl. 12 ZIS) te je ovo obraćanje čisto informativnog karaktera. Ni Zakonom o elektronskim komunikacijama, kao ni Zakonom o opštem upravnom postupku, nije propisan ovakav način obraćanja Uprave pružaocima Internet usluga.

Dodatno, treba da budemo svesni da Uprava ne može ni na koji način omesti rad ISP-a niti im može izreći sankcije. Najviše što može Uprava je da podnese krivičnu prijavu Tužilaštvu (u vezi sa povredom čl. 352 KZ-a) odnosno da podnese zahtev za pokretanje prekršajnog postupka mesno nadležnom prekršajnom sudu (u vezi sa povredom čl. 10 st. 18 ZIS-a), što će u nastavku biti detaljno razjašnjeno.

Dakle, podvlačimo: Uprava može samo da pokrene postupak ali Sud donosi odluku.

Odgovornost po Krivičnom Zakoniku?

Čl. 352 predviđa odgovornost za priređivanje igara na sreću. ISP koji građanima pružaju usluge pristupa Internetu nikako se ne mogu kvalifikovati kao priređivači te je ovakvo upozorenje čisto zastrašivanje ISP-ova kako bi izvršili blokiranje stranih priređivača.

(1) Ko bez odobrenja nadležnog organa priređuje igre na sreću, kazniće se novčanom kaznom ili zatvorom do dve godine.

(2) Organizator igre na sreću ili učesnik u igri iz stava 1. ovog člana koji se posluži obmanom, kazniće se zatvorom od tri meseca do pet godina.

(3) Sredstva namenjena ili upotrebljena za izvršenje dela iz st. 1. i 2. ovog člana, kao i novac i drugi predmeti koji služe u igri na sreću, oduzeće se.

U svakom slučaju, jako je interesantna strategija Uprave da ISP-ovima preti pištoljem koji je očigledno prazan. Da li je Uprava očekivala da niko u RS ne čita propise ili da je njeno pismo garant prava i pravde ostaje nejasno.

Odgovornost po Zakonu o igrama na sreću?

Odgovornost ISP-a na prvi pogled izgleda nešto drugačija situacija ukoliko se obrati pažnja na čl. 10 st. 18 ZIS-a, koji se u pismu ne spominje, a koji predviđa da je zabranjeno “omogućavanje učestvovanja u igrama na sreću preko sredstava elektronske komunikacije koje organizuje lice koje ne poseduje odobrenje”. Za kršenje ovog pravila ZIS predviđa novčanu kaznu u iznosu od 100.000 dinara do 2.000.000 dinara.

Na prvu loptu možemo pomisliti da se pružanje usluga pristupa Internetu pa i konkretnim stranicama inostranih priređivača igara na sreću može ekstenzivnim tumačenjem podvesti pod “omogućavanje učestvovanja u igrama na sreću preko sredstava elektronske komunikacije”. U skladu sa tim možemo naivno pomisliti da ukoliko ne blokiraju dostavljene Internet adrese ISP-ovi hipotetički mogu odgovarati novčanim kaznama (i nikako drugačije). Ipak postoji čitav niz razloga zašto ovo ekstenzivno tumačenje ne može biti prihvaćeno a ni realno.

Primena konstrukcije “omogućavanje učestvovanja u igrama na sreću preko sredstava elektronske komunikacije“ je pravno-tehnički izuzetno problematična. Naime, korišćenje pojma “omogućavanje” bez bližeg zakonskog definisanja je opasno usled mogućnosti pomenutog ekstenzivnog tumačenja koje bi moglo da obuhvati i:

1. prodavca računara, pošto nema kockanja na Internetu bez računara;

2. telekom kompaniju od koga provajderi zakupljuju žicu;

3. EPS koji igračima daje struju neophodnu za proces kockanja;

4. banku koja igračima omogućuje transfer novca kojim vrše samo klađenje;

5. i mnoge druge bez kojih učestvovanje u igrama na sreću putem sredstava elektronske komunikacije ne bi bilo moguće.

Ipak, pored ovih kreativnih argumenata, mnogo je važnije imati na umu osnove našeg društvenog uređenja odnosno činjenicu da je sloboda informisanja odnosno sloboda medija zagarantovana samim Ustavom RS u okviru koga čl. 50 st. 3 predviđa: “U Republici Srbiji nema cenzure. Nadležni sud može sprečiti širenje informacija i ideja putem sredstava javnog obaveštavanja….” Dodatno, Zakon o javnom informisanju (“ZOJI”) predviđa u čl. 2 st. 3 i 5: “Niko ne sme, ni na posredan način, da ograničava slobodu javnog informisanja, naročito zloupotrebom državnih ili privatnih ovlašćenja, zloupotrebom prava, uticaja ili kontrole nad sredstvima za štampanje i distribuciju javnih glasila ili nad uređajima za emitovanje i radiofrekvencijama, kao ni bilo kojim drugim načinom podesnim da ograniči slobodan protok ideja, informacija i mišljenja. O povredama slobode javnog informisanja odlučuje sud, po hitnom postupku.”

Sa druge strane, treba uzeti u obzir i čl. 16. st. 1. važećeg Zаkоnа о еlеktrоnskој trgovini, kојi glаsi:
“Pružаlаc uslugа kојi prеnоsi еlеktrоnskе pоrukе kоје mu је prеdао kоrisnik uslugа, niје оdgоvоrаn zа sаdržај pоslаtе pоrukе i njеnо upućivаnjе, аkо niје:
1) inicirао prеnоs;
2) izvršiо оdаbir pоdаtаkа ili dоkumеnаtа kојi sе prеnоsе;
3) izuzео ili izmеniо pоdаtkе u sаdržајu pоrukе ili dоkumеnаtа;
4) оdаbrао primаоcа prеnоsа.”

Na osnovu navedenog, činjenica da ISP putem Interneta omogućavaju nekom da uspostavi informacionu vezu sa određenim informacionim sistemom (priređivačem) ni na koji način ne može predstavljati “omogućavanje”. Samo “omogućavanje” je neophodno tumačiti kao aktivnu radnju koja mora sadržati određen stepen namere, svesnog pomaganja licu da ostvari određeni cilj, što u ovom konkretnom slučaju ne postoji. Korisnicima Interneta u Srbiji bi, drugačijim tumačenjem pojma “omogućavanje”, protivustavno bila uskraćena informacija o postojanju nekog sadržaja, i to od strane nenadležnog organa.

Na samom kraju zgodno je napomenuti da mera sprečavanja pristupa određenim Web lokacijama koja bi obavezivala sve Internet provajdere nije predviđena Zakonom o elektronskim komunikacijama, a kao što je navedeno, sasvim sigurno Uprava nema nadležnost za izricanje takve mere Internet provajderima. Čak i ukoliko bi na neki način takva mera bila ugrađena u sam pravni sistem (izmenama postojećih zakona), nju usled navedenih Ustavnih rešenja ne bi mogao da izriče bilo koji organ osim Suda.

Zaključak

Nakon svega navedenog jasno je da Uprava očigledno loše tumači zakon i preti. Slanjem pisma Uprava je nespretno pokušala da ISP-ovima utera strah u kosti i iznudi promenu na tržištu ne mareći za potencijalne negativne posledice o kojima će, nadam se više biti izneseno u drugim tekstovima (npr. zašto bi ISP-ovi trebali da snose troškove regulisanja tržišta igara na sreću).

ISP-ovi, iako između čekića i nakovnja, ne smeju se povinovati ovom pismu a oni koji to eventualno učine moraju biti svesni da će ih celokupna Internet zajednica držati odgovornim za cenzuru Interneta što će se zasigurno odraziti na njihovu reputaciju pa samim tim i na tržišnu poziciju (koja će verovatno nestati).

P.S. Napominjemo da je ovaj blog radni tekst koji će biti dopunjavan. U njegovoj izradi konsultovali smo sledeće propise:

● Ustav Republike Srbije

● Zakon o igrama na sreću

● Krivični Zakonik

● Zakon o elektronskim komunikacijama

● Zakon o upravnom postupku

● Zakon o elektronskoj trgovini

● Zakon o javnom informisanju

i niti jedan od njih ne omogućava ovakvo ponašanje Uprave za igre na sreću.

18 komentara Napišite komentar

  1. Pingback: Adopted Copyright Directive draft envisions “upload filters” | SHARE Foundation

Оставите одговор

Obavezna polja su označena *.