O ugovorima

Ugovor je pravno obavezujući odnos između dve ili više ugovornih strana… Uh, ne. Ovo može da Vam bude dosadno. A nema ni sličica. Hajde da preformulišem:

Ugovor je zakon za ugovorne strane.

To znači da država (čitaj: Sud), pruža pravnu zaštitu za ugovorni odnos.
Ugovaranje je slobodno. Možete ugovoriti sve. Dobro, ne baš sve. Ne možete ugovoriti nešto što je nemoguće, ili nedopušteno (protivno prinudnim propisima, javnom poretku ili dobrim običajima), ili neodređeno, ili neodredivo. Mislim, mooožete, ali takav ugovor je ništav i ne proizvodi pravno dejstvo.
Osim navedenog, zaista možete ugovoriti sve i svašta.

Ugovor je zaključen kad su se ugovorne strane saglasile o bitnim sastojcima ugovora.

Onog momenta kada ugovorne strane postignu saglasnost o bitnim sastojcima (čitaj: elementima) ugovora, ugovor se smatra zaključenim. Zakon propisuje načelo neformalnosti zaključenja ugovora.
Za neke vrste ugovora zakonom je propisana forma zaključenja. Takvi ugovori se nazivaju formalni ugovori, i ugovor se ne smatra zaključenim dok ne ispuni propisanu formu. Na primer, ugovor o prometu nepokretnosti je potrebno overiti pred sudom da bi se smatrao valjano zaključenim, jer tako nalaže član 4. Zakona o prometu nepokretnosti. Ugovori u privredi, a to je ono čime se Vi bavite, su neformalni.
Zato i kada usmeno dogovorite sa nekim da mu napravite logo, lepi, zeleni, a da Vam on za to plati neku sumu novca, imate ugovor. Šta se čudite, nisam ja to smislio, lepo piše u Zakonu o obligacionim odnosima („Sl. list SFRJ“, br. 29/78, 39/85, 45/89 – odluka USJ i 57/89, „Sl. list SRJ“, br. 31/93 i „Sl. list SCG“, br. 1/2003 – Ustavna povelja). Dobro, dobro, rekao sam da neće da bude dosadno. Idemo dalje.

A šta su to bitni sastojci, odnosno elementi ugovora?

Predmet i Cena

Bez ova dva elementa nema ugovora. Ako se ne zna šta ili za koliko para, pojednostavljeno rečeno, to nije ugovor.
Ugovor može imati i još bitnih sastojaka, kao što su neki uslov ili još češće rok. Rok izrade, rok plaćanja…
Bitnim sastojcima ugovora se smatra sve ono što ugovorne strane svojom saglasnom voljom označe kao bitnim. Na primer, angažujete poznatog administratora sistema da Vam u određenom periodu administrira sistem. Bitan element tog ugovora je lice koje administrira sistem, dakle baš taj poznati administrator, jer je on angažovan upravo s obzirom na svoje znanje u umeće. To znači da angažovani administrator ne može admnistraciju da poveri nekom drugom, klincu sa sprata, recimo. Isto važi i kada baš Vas angažuju za izradu prezentacije jer im se svideo baš Vaš portfolio.

Predmet ugovora je ono što najčešće pravi problem, i to iz razloga nerazumevanja. Kako može da se postigne saglasnost volja uz nerazumevanje? U dizajnerskom svetu i svetu IT usluga, sa jedne strane imate izvršioce: komjutniti menadžere, sistem administratore, PHP/MySQL/jQuery/C++/pearl/python/.NET/Java programere, front-end i UX i UI dizajnere, dižital marketere, fotografe, analitičare bezbednosti, i divelopere, a sa druge strane imate naručioce, koji ponekad nemaju ni početnu ideju šta ovi izrazi i srkaćenice znače, i šta taj posao uopšte podrazumeva (čitaj: predmet ugovora), i koliki je to u stvari rad (čitaj: ugovorna obaveza).

Zato je veoma važno da predmet ugovora bude jasno i nedvosmisleno definisan. Kako to mislite zašto? Zato da Vam se ne bi desilo da je neka od ugovornih strana bude u takozvanoj bitnoj zabludi. Zabluda je bitna ako se odnosi na bitna svojstva predmeta ugovora, na lice sa kojim se zaključuje ugovor (ako se zaključuje s obzirom na to lice), kao i na okolnosti koje se po običajima u prometu ili po nameri stranaka smatraju odlučnim, a strana koja je u zabludi ne bi inače zaključila ugovor takve sadržine. Ipak:

Strana koja je u zabludi ne može se na nju pozivati ako je druga strana spremna da izvrši ugovor kao da zablude nije bilo.

I zato je potrebno da sve jasno i nedvosmisleno definišete.

A kako ćete da znate šta ste ugovorili, ako to što ste ugovorili nigde ne piše? Kako ćete da objasnite naručiocu da se svaka dodatna funkcionalnost naplaćuje jer nije obuhvaćena predmetom ugovora? Kako ćete da opravdate prekoračenje roka nakon 43. primedbe na „punoću te zelene boje“ logoa? I na kraju, kako ćete najlakše da dokažete postojanje ugovorne obaveze ugovorne strane da Vam plati ugovorenu cenu?

Tako što ćete zaključiti pisani ugovor.

O samom procesu zaključivanja ugovora, pogledajte Uputstvo.

Jasno je da ugovor nastaje zaključenjem, a prestaje ispunjenjem ili raskidom, ali šta ako ne dođe do ispunjenja? Šta ako neko ne poštuje svoje ugovorne obaveze? Pa, država se pobrinula da svakom ugovaraču pruži odgovarajuću sudsku zaštitu. Svaka ugovorna strana ima pravo da zahteva izvršenje ugovorne obaveze onako kako glasi. Dobro, ne baš svaka, već ona strana verna ugovoru.

Recimo to ovako: angažovani ste na izradi sajta. Odradite Vaš posao, a naručilac odugovlači sa plaćanjem. Posle izvesnog perioda vi se naljutite i oborite sajt ili ostavite prigodnu poruku o tome da niste plaćeni. Da li možete da zahtevate zaštitu pred sudom? Naravno da možete, ali Vam je sud u ovakvom i sličnim slučajevima neće pružiti. Niste ispunili svoju ugovornu obavezu (čitaj: prestaciju). Za šta da Vam naručilac plati? Za nepostojeći sajt? Neće biti. Samo da se razumemo, Vaše utrošeno vreme predstavlja vid štete koju ste pretrpeli, i za to imate pravo na nadoknadu, ali u postupku za naknadu štete. Tu mogućnost imate i u svim drugim slučajevima kada ugovor prestane, ali samo ukoliko ste štetu zaista pretrpeli.

Ugovor se može raskinuti sporazumno (sudskim ili vansudskim poravnanjem) ili tužbom. Da, tužbom za raskid ugovora. Ovde ima više mogućih pravnih situacija, od kojih mahom sve zahtevaju da angažujete advokata. Ipak, red je da Vam kažem da možete i da se poravnate vansudskim putem. Kako god bilo, ukoliko raskinete ugovor, svaka strana vrši povraćaj onoga što je primila, po pravilima koja se primenjuju kod sticanja bez osnova. Šta nije jasno? A, opet dosadno? Pa, ukoliko ugovor više ne postoji, a nešto ste dali i/ili primili na osnovu tog ugovora, to znači da je prestao pravni osnov davanja odnosno primanja, pa se sve vraća. Naravno, svako je dužan da se suzdrži od pričinjavanja štete drugome, pa ako je neka ugovorna strana pretrpela štetu, red je da joj se ta šteta i nadoknadi, zar ne?

Ozbiljno Vam kažem, ukoliko ste strana verna ugovoru, a to znači da ispunjavate preuzete obaveze na način i pod uslovima iz zaključenog ugovora, uživate pravo na sudsku zaštitu. Ukoliko ste svoju obavezu izvršili, i izdali fakturu koja još uvek nije plaćena, imate pravo da tražite izvršenje obaveze plaćanja prinudnim putem. Faktura se u srpskom pravu smatra verodostojnom ispravom, čak i ako ste je dostavili elektronskom poštom, te na osnovu nje Vaš advokat može podneti predlog za izvršenje na osnovu verodostojne isprave nadležnom sudu.

U svakom slučaju, kakva god da je vaša pravna situacija povodom nekog ugovora, uvek se možete konsultovati sa advokatom. Čak i ako je situacija dobra po Vas.

Svaki advokat će Vam tražiti da pročita šta piše u ugovoru. Imajte pisani ugovor.

Nadam se da smo se razumeli.

Ako jesmo, izvolite Modele ugovora…